APSURD

Muškarci vekovima raspravljaju o moralnosti ženskog abortusa. Mi nikada nismo imale priliku da vekovima raspravljamo da li je ubistvo formiranog čoveka, počinjeno u ratu, moralno ispravan čin. Herojstvo?!

 

SAN O BOGU

Vrdnik, februar 2020 (pred kovid)

Napolju nije bila zima te zime. Pre nešto nalik dugorađajućem proleću. Dan sa suncem, pa dan kišovit, gde je kiša predstavljala, zapravo, nekadašnji sneg. Onda kada su zime i klime bile prave, neugrožene ljudima.

Sanjala sam ogroman, beskrajni koš za kukuruz. Onaj davnašnji, seoski, od letvica sa prorezima, kako bi žuto zrno unutra disalo.

Ovaj "moj" koš je bio veliki dokle oko doseže, džinovsko nesaglediv poput svemira. Unutra je dopiralo neko ugaslo svetlo, rebrasto od dasaka, kao da je stalno zalazak sunca. Polusumrak koji jeste i nije.

Setih se da sam zapravo htela da vidim šta je s druge strane, u svetu mrtvih. Toliko čeznem da znam!

Ovo je, znači, svet mrtvih!

S vrha koša videli su načičkani poput slepih miševa, s glavom nadole - ljudi. Mrtvi! Milioni miliona mrtvaca okrenutih naglavačke. Visili su na drvenoj gredi kao suvo meso ili ubijene divlje patke. Bili su stešnjeni jedan uz drugog, poput nekog roja, nekog grozda, košnice… Povremeno su se iz te lažne hibernacije pomerali, meškoljili udovima, pokazivali znake života u naglavačkoj smrti.

Nisu mi izgledali strašno. Pre sam bila začuđena da tako izgleda donji svet.

Bar njegovo predvorje.

Okačeni, stisnuti, mrtvi ljudi bili su iz svih epoha. Neki iz moje savremenosti, drugi su imali metalne oklope, jedni su bili polugoli, samo sa pregačom… Jasno je bilo da su u košu sakupljeni svi umrli od početka vremena, pa do moje 2020. godine.

Kada sam završila razgledanje, zaključih da se bez ikakvih problema može izaći napolje. Koš(nica) nije bila zatvor(ena). Drvene vratnice nedaleko od mene zjapile su širom otvorene!

Stupih u onu narandžastu polupomrčinu, nalik na neki večni zalazak sunaca. Padajući sumrak možda… Možda pramenje zore? Kad bolje razmislim samo je ta svetlost bila "s onog sveta". Intenzivno zgasla!

Oko mene je bio "grad" koji počeh da obilazim. Napolju je, naime, sve izgledalo kao u mojoj zemaljskoj, planetarnoj stvarnosti. Kuće, ljudi koji žure ulicama, radnici, deca; čak su tu bili i moji mrtvi, koje sam mogla da posmatram kako razgovaraju unutar neke "sobe". Poput kući za lutke, ili pozornice, soba nije imala četvrti zid.

Mnogo sam se iznenadila što onaj svet liči na ovaj, ako se izuzme košara-baraka u koju sam najpre stupila.

Čak sam bila razočarana. Pa onda uplašena… Da li je moguće da je s druge strane bezizlazna prva strana, ovozemaljski život koji se ponavlja, ponavlja, ponavlja do beskrajnog života u smrti.

Odnekud poželeh nekako iznutra, celom sobom, da razgovaram sa Bogom.

I bi!

On je bio oko mene, sa strane, odozgo, tako da nisam mogla da ga vidim (a ne bih ni htela - sačuvaj Bože!). Imao je glas iako je zapravo sve bilo bezvučno. Preplavio me je taj glas. On nije dolazio iz mene, bio je spoljašnji, ali sveobuhvatan. Miran glas, gospodski… Osećala sam se zaštićeno. Prirodno.

Bog je bio gospodin kojeg mogu pitati bilo šta. Sve je razumeo. Celu skalu svih mogućih osećanja. Bilo je utešno to osetiti; taj mir, gospodsku nadmoć koja ne ugrožava, a opet ta nadmoć je bila nekako obavijena čudnom ravnopravnošću. Oboje smo deo jedno drugog!

Upitala sam ga zašto oni mrtvi ljudi u košu vise naglavce, gotovo nepomični, a vrata ka "spolja" su otvorena? Zašto su zarobljeni, kažnjeni?

- Nisu oni ni u kakvom ropstvu - reče Bog - od kada su stigli nisu ni primetili da su vratnice širom otvorene. Mogu da izađu kad god hoće!

- Pa zašto onda vise onako bezvoljno. Obešeni. Obamrlih pokreta, kao da su nekom prinudnom snu?

- Nisu imali volju da se okrenu i potraže izlaz ili put. Lakše im je ovako u večnom polusnu. I u svetu mrtvih postoje izlazi, postoji slobodna volja koju baš niko ne sputava. Ali kao i u svetu živih veliki deo bića ne želi da vidi šta je oko njega, ne želi da uzme život (ili smrt) u svoje ruke. Uostalom, znate sve… - zaključi Bog.

Pošto sam se uverila da je moj odnos sa Gospodom bezbedan, uđoh u otvoreni, kritički dijalog sa Bogom. Kao i mnogi pre mene i mnogi će posle mene.

- Da, sve mi je jasno. Jedino nisam znala da je lenjost duha večna.

- Mada mene nešto drugo interesuje - nastavih - nemojte mi zameriti - ipak sam pomalo zazirala od božijeg autoriteta, kao što i treba - kako ovi drugi koji žive van koša mogu da izdrže večni život u smrti? Tu nema slobodne voljé! To je pakao! Moraš večno da živiš, radiš, brineš se, patiš…  Uostalom, znate sve… - zaključih ja.

- Nije ni to istina! Oni takođe imaju slobodnu volju. Mogu da se usavršavaju, da napreduju u smrti sve dok ne postanu…

- NIŠTA - dovrših ja. - Stara budistička priča. Cilj je nereinkarnirati se. Dosadna opcija - rekoh i štrecnuh se. Ipak razgovaram sa Bogom. Ovaj moj zaključak je bio pomalo uvredljiv.

- Ni to nije istina! Imate slobodnu volju da izaberete eone da se usavršavate, a možete da visite i u košu, to je slično večnom ništa. Smrt ima ogroman opseg kao i život. Samo treba imati slobodu i želju da izaberete. Ovako ili onako, doći ćete kad-tad do večnog NIŠTA.